drug mare

Moja nova kuća ima dva prozora sa pletenim zavesama. Levo je veliki balkon sa koga se mogu gledati zvezde i žuti mesec u pidžami. A na njenom crvenom krovu stoje televizijske antene.

tražio je odgovor od odraza u ogledalu.

– sad il’ nikad – rekao je glas.

primakao je nož koži, i počeo lagano da skida sa sebe uspomene na dane koje je morao zaboraviti; dane u kojima se osećao bezvredno;

i ćutao, bežeći od drugih, od sebe.

bilo je i lepih, kao onaj kada ju je upoznao, ali takve dane namerno preskače…

i već se oseća lakše..

onda ulazi ona; za trenutak zastaje gledajući brižno, a onda dotrči i snažno ga zagrli..

– volim te kad se obriješ

Sasvim slučajno su se sreli. Ručali u poznatom restoranu sa dobrom hranom, posle šetali kroz park ( u kome su se jednom grlili toliko snažno da su prolaznici prilazili da ih razdvoje ).. Ona je pričala o tome šta će raditi sutra. On je klimao glavom više nego što je bilo potrebno i razmišljao o godinama koje su prošle. Zašto su se rastali, sad je već zaboravio.. Stali su pored klupe na kojoj su bila usečena njihova imena, pogledali se setno, a onda ju je zagrlio, snažno kao nekad, i nežno poljubio. Oboje su znali da su sve ovo vreme tražili jedno drugo u bezveznim vezama sa totalnim strancima.. Jedino su se ovde, u toplini tela koje su smatrali delom svog, osećali kao kod kuće.. Uhvatili su se za ruke i odšetali u sumrak.

( Kaže mi neko juče.. Marko, zašto ne napišeš jednu veselu priču. Sve su ti priče tužne… I eto, napisah ne-tužnu. Mada vidim da nije to za mene.. Jedva sam izdržao da na kraju ne dodam kako su im se sede kose mrsile na vetru il tako nešto : ))

„… Oslobodite ljubav! Pustite je da teče između vas. Ne pravite joj brane i prepreke, jer je ne možete zarobiti, već samo sebe naružiti uzalud pokušavajući.“

Završio je propoved, pa otišao u svoje odaje, skinuo odoru i nagnuo se nad stalkom sa ikonom. A u jednom trenutku ( toliko kratkom da ga ni on sam nije primetio ), dok ju je nežno ljubio, setio se lepe žene, suviše slobodne za njegove grube ruke.

Sve vreme me progoni jedna priča.. Dok hodam ulicom, sedim na času, čekam u redu.. Dok spavam.

Nema je nekoliko dana, pa se ponovo vrati, još odlučnija u nameri da mi privuče pažnju..

Sve teže je ignorišem.

Imam osećaj da se vidi u mom hodu, da je drugi mogu pročitati iz mojih očiju, da mi curi iz nosa kad se prehladim..

Jedna priča..

Priča koju ne smem ispričati.