Skip to content

drug mare

“priče, pesme i razmišljanja”

11 februara, 2008 kupujem,

Život pun nade,
Želja i strahova,
Neispunjenih obećanja,
Prevare i laži,
Život sa tobom,
Ili bez tebe,
Sa puzanjem i prezirom,
Ili život gord i samotan,
Život ideja,
Život praznine,
Lak kao vetar,
I težak kao olovo,

24 januara, 2008 sudar svetova

U tvom krevetu,
U trenju mokrih tela,
I škripi kose pod prstima,
U želji da traje što duže,
A da se što pre završi,
Dogodio se sudar svetova…
Ovoga puta,
Nije bilo povređenih.

21 januara, 2008 lek

Volim te i mrzim u isto vreme,
Volim, jer lako oteraš zloslutne misli i učiniš sve drugačijim,
A mrzim samo zato što znam da nije zdravo tako slepo voleti.
Ti si moja nedozvoljena želja,
Moj lek,
I sve je ok kada te imam u džepu.

30 decembra, 2007 pesnik

Bio je krvav, ali nije plakao.
Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti.
Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora.
Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu:
– Vaše dete je pesnik.
– O ne! – Rekao je otac.

22 novembra, 2007 stari slikar

Sa svojih šesdeset godina, par miliona pređenih kilometara, životom lutalice i zavodnika, istog trenutka je morao sebi da prizna – ovo je najlepša devojka koju je ikada video.
Sedela je ispred njega, radoznalo posmatrala njegov atelje i zadivljeno ga gledala kada bi joj govorio.
Za mene je umetnost vizualizacija filozofije, rekao je, a ona je još više otvorila oči, kao da njima sluša..
Nestvarna je.. To se moj senilni mozak sa mnom igra, pomislio bi. A ona je, kao neka vila u teksas farmerkama, proletela pored njega, jer je na drugoj strani sobe videla novi suvenir..
Putovao je skoro svakog vikenda. Odlazio na velike izložbe, otvaranja novih galerija, i posećivao svoje ljubavnice.. Pre par godina pao je u krizu.. Dugo je produžavao kompromise sa samim sobom, i odjednom je sve postalo banalno..
A onda se pojavila ona.
Ušla je sasvim stidljivo, ali je slučajnim pokretom ruke porobila čitav njegov svet, i ponovo mu dala smisao.
Nikada je ne bih pipnuo, pomisli, dok ju je posmatrao kako nežnim potezima stvara poeziju na platnu ispred njega. To bi bilo loše vaspitanje…
Kada je bio mlad, uzimao je sve što je mogao dohvatiti svojim dugačkim i veštim prstima. Sada, u ovim godinama, morao je imati kontrolu nad sobom. Bio je jedan od retkih. Bio je džentlmen.
Ona mu je ipak pomutila misli. Studentkinja koja mnogo obećava, rekao mu je mladi kolega, njen profesor, kada ju je poslao na razgovor sa velikim majstorom.
Pitala ga je o smislu, i on se nasmejao.
Bez smisla se može disati, ali se ne može živeti, rekao je, a činilo mu se kao da objašnjava sebe.
Smisao možeš dati cemu god želiš. To je tvoja stvar. Ali kada izabereš, moraš u tome istrajati…
Kada je izašla iz ateljea i kada je sve oko njega ponovo postalo ono što zaista jeste – kovčeg ukrašen suvenirima mladosti – stari slikar je seo i duboko udahnuo.
Ako bi ovako nastavio, uskoro bi počeo posebno da se priprema za njihove susrete, da dugo bira šta će obući, da stavlja parfeme. Nekoliko nedelja kasnije, ne bi mogao da prepozna sebe. Rutinski, ušuškani život, koji je do sada vodio, bio bi srušen naletom svežeg vetra. I čitavi dani pretvorili bi se u čekanje njenog dolaska.
Ne, to nikako nije želeo.
Još jednom je snažno udahnuo, pre nego joj je napisao u oproštajnom pismu: Ako smisao vežeš za nešto nestalno, kao što je drugi čovek, moraš biti oprezna i uvek spremna da ga menjaš.
Spakovao se i otputovao, ne znajući da je nežnost, koja je te noći tekla u rekama, bila u stanju da ga odvede mnogo dalje nego što je ikada ranije bio.

16 novembra, 2007 …

Podigla si tešku ruku, sa koje su kapljali blato i krv, pokazala zapad, povikavši promuklo i zapovedno – Idi!
Nisam se mrdao… Jakna, što sam ti je prebacio preko glave kad smo stali, već te je pritiskala pod talasima kiše. Zarobljen u blatu do kolena, mislio sam da ne mogu napraviti sledeći korak.. Nosio sam te na leđima doovde, a noge bi počele da bole tek kada bih zastao da se odmorim…
Pogledao sam u pravcu koji si pokazala. Beži! Viknula si, još jače nego ranije, jer si osetila da se dvoumim.
Tamo, iza onih planina u magli, iza šuma i polja pšenice, sada tamo vidim more. Vidim peščane plaže, i osećam miris slobode i raja…
Kada su te ranili nisam ni pomislio da te ostavim. Ali su ovaj put stvari izgledale drugačije. Morao sam da odlučim…
Pa ipak, mada znam da ti nema spasa, ne mogu te ostaviti ovde. Ako pomislim da sam te izdao, ostatak života će mi značiti malo u odnosu na par sledećih trenutaka sa tobom. Sloboda će postati kazna. A ja ću postati ništa – stvar koja troši vazduh.
Idi! Beži što dalje. Sve što želim je da budeš srećan… Molim te, sine! Sa mnom je gotovo.
Pružila si mi jaknu.
Zagrlio sam te. Koža ti je bila mokra, ali je i dalje mirisala na detinjstvo.
Okrenuo sam se i pošao. Znam da si pokušala da izgovoriš – Ne okreći se! – Ali nisi mogla. Usne su ti, kao i meni ostale stisnute. Bol je izlazila pri svakom snažnom izdisaju, ali je uvek ostajalo još… Još više.
Poslusao sam te, mada sam sliku koju bih video da sam se okrenuo verno stvorio u svojoj glavi. Dok sam nastavio da koračam sporo i preispitujem svoju odluku, ti si gledala u moja leđa približavajući se zemlji. Jecala bi, ali si se suzdržala da te ne bih čuo. Da se ne bih vratio…
Zatvorio sam oči.
Stvorila si me sa najvećom pažnjom. Uklapala milion sitnih delova kako bi stvorila jednog velikog čoveka koga ćeš beskrajno voleti. A sada si mu gledala leđa, dok si krvava tonula u mulj…
Tvoj dečko odlazi. Biće srećan negde daleko..
Nadam se da si sa tom mišlju zaspala…

7 novembra, 2007 prva ili druga

Sanjao sam pesmu,
Tri, u stvari,
A jedna od njih,
Prva ili druga,
Ne sećam se,
Umela je sve,
Da izuje iz ljusture,
Pokida sve sitnice,
Po kojima se kao razlikuješ,
I natera te da pogledaš,
Poslednji put u ogledalo,
Da bi konačno shvatio,
Ko si i gde.
I da to što si tu,
Znači mnogima,
A to ko si,
Samo tebi…

Toliko se sećam.

6 novembra, 2007 nasmej se!

Znam da boli,
Obrazi su utrnuli,
Kosti se navikle na mir,
A mišići na nerad.
Znam i da je teško,
Ostao si sam,
I poslednji razlog si odavno zaboravio.
Al’ šta može čovek,
Sem da se nasmeje,
I da pomisli da je veći od tela,
Koje pod njim ostaje,
Nepomično.

26 oktobra, 2007 magla

Večeras vidim maglu u tvojim očima,
I osećam je u mojoj glavi.
Znam da ćemo se rastati,
Po ko-zna-koji put,
I da ćemo plakati,
Kao da je prvi,
I kao da je poslednji.

A već sutra ćemo se mrzeti,
Zato što ne umemo da volimo.
Zato što smo i sami – magla.

18 oktobra, 2007 potpuno izmišljena priča

( kuc kuc )
– Da!
– Ko je to vrištao?
– Jedna devojka.
– Pa šta joj radite unutra?
– Ništa što se njoj ne dopada.
– Pobogu kolega, ne smete to da radite ovde.
– Gde piše?
– Ne mora nigde da piše. Nalazite se na fakultetu.
– Znam gde se nalazim. Ako možete sad da se sklonite. Ni ja Vama ne upadam u kabinet dok radite.
( devojka počinje da se smeje )
– Prestanite! I smesta izađite iz kabine!
– Uf. Zašto čoveče.. Ne kršim nikakvo pravilo.
– Kršite! ( nervozno smišlja pravilo ) Ovo je muški WC, a ona je žensko.
– Znači, profesore, da je ona muško ne bi bilo nikakvih problema?
( profesor se zbunjeno okrete, umi se na slavini, pa ode do svog kabineta, da bi ubrzo dotrčao i na vrata WC-a nalepio poruku: NE ULAZI! radovi u toku ).

Dizajnirajte ovakav sajt uz pomoć WordPress.com
Započni